Крајем прошле 2007. године изашла је из штампе двојезична збирка песама украјинског аутора Ивана Франка у избору и преводу Луке Хајдуковића. Овај подухват Луке Хајдуковића је веома значајно за међусобно упознавање и зближавање књижевних тековина српског и украјинског народа. Ивану Франку (1856-1916) историја је, уз Тараса Шевченка, доделила највише место у украјинској књижевности. Готово да нема књижевне и књижевнонаучне области у којој овај, вероватно последњи европски полихистор, није повукао видљиву бразду. Срећна је околност што се наш истакнути књижевник и културни прегалац Лука Хајдуковић заинтересовао за укупан стваралачки опус овог украјинског великана и омогућио нам да се данас упознамо бар са једним делићем његовог свестраног доприноса ризници украјинске културе. Песме Ивана Франка у избору и преводу Луке Хајдуковића, који већ више од петнаест година са успехом преноси украјински стих у српски језик (за књигу Хучи Дњепар широки Удружење књижевника Украјине доделило му је Међународну награду „Иван Франко“), чине најобимнијинмкорпус из импозантног песниковог лирског опуса који је понуђен нашем читаоцу. Скупином од 45 песама, објављених двојезично (у оригиналу на украјинском и преводу на српски језик) преводилац је представио најважније идејно-тематске слојеве и збиљско богатство обликка Франкове лирике. Наиме, књига је компонована од песама аутопоетичког исходишта, од љубавних, од песама социјалне и рефлексивнофилозофске инспирације, као и оних у којима је наглашено моралнодидактичко усмерење. Осим сонета, триолета и газеле, које је Франко увео у украјинску поезију, Хајдуковићев избор показује песниково трагање за адекватним метричким обрасцима. У рецензији рукописа ове књига истакао сам да је преводилац успешно одговорио на веома сложене захтеве преношења Франковог песничког идиома у српски језик, тј. у свој поетски израз. У највећем броју преведених јединица он је нашао еквивалент за особености и несумњиве вредности оригиналних остварења. Оно на шта желим посебно да скренем пажњу је предговор у књизи под насловом „Обриси лирике Ивана Франка“, који потписује такође Лука Хајдуковић. Тај предговор је у ствари права есејистичка анализа кроз коју је врло уверљиво, концизно, али свестрано, обрађен портрет и дело овог књижевника, научника, преводиоца са дванаест језика, критичара у више уметничких области, публицисте, покретача и уредника књижевних гласила и политичког делатника. За овакав подухват било је потребно добро проучити целокупно дело овог украјинског ствараоца, објављено у 50 томова, и применити интердисциплинарне методе приликом анализе. За такав приступ у анализи било је потребно и одговарајуће предзнање из свих области стваралаштва и друштвених активности којима се тај украјински стваралац бавио. Резултат анализе потврђује да је Лука Хајдуковић веома добар познавалац не само теорије књижевности, већ и филозофије, историје, етике и осталих научних дисциплина којима се бавио Иван Франко. Хајдуковићева анализа је подељена са 8 међунаслова, који гласе: Прегалац изузетног учинка; Одблесак целине; Теоријско-аутопоетичка прожимања; Социјално-етички пропланак; Рефлекси онтолошког огледала; Дволика енергија љубави; Висока култура стиха, и – на крају – Закључни осврт. Испод првог међунаслова Хајдуковић нам укратко представља личност Ивана Франка, који је крајем 19. и почетком 20. века дао највећи појединачн и допринос духовном развоју украјинског народа, нарочито оног дела који живи у западном делу Украјине, који је до краја Првог светског рата био у саставу Аустро-Угарске монархије. Ми уз то додајемо да је, за разлику од припадника „Русинске тројке“ (Маркијан Шашкевич, Јаков Головацки и Иван Вагилевич, аутори збирке „Русалка Дњестрова“ - са поднасловом „Русинске народне песме“, исписаним на немачком језику: „Ruthenische Volkslieder“, издате у Будиму 1837. уз помоћ Србина Петровића), који су се залагали за ширење националне свести под именом Русини, које је прихватила и званична аустроугарска власт, Иван Франко је неколико деценија касније био на челу круга интелектуалаца који су ширили украјинску националну свест код овог дела словенског народа и та је опција дефинитивно победила 17. септембра 1939. године, када је Западна Украјина уједињена са Источном Украјином као Украјинска ССР у оквиру тадашњег СССР-а и од 1992. постала независна држава. Зато Хајдуковић с правом закључује тај одељак сликовитом опасаком Дмитра Павличка, која гласи: „Шевченко је родио, а Франко одгојио украјинску нацију“. Иза другог међунаслова Хајдуковић нам представља књижевни опус Ивана Франка, констатујући да готово нема књижевног рода, врсте, облика, које не познаје његова реч. Приповетка, роман, драма, лирска песма, поема, рецензија, оглед, научна расправа, пише Хајдуковић, имали су природни извор у свестраној творачкој личности Ивана Франка. Нека од његових дела означила су почетак модерне украјинске књижевности, а многа - по Хајдуковићу - спадају у ризницу њене класике. Трећи одељак Хајдуковићевог уводног текста скреће нашу пажњу на теоријски део Фанковог књижевног опуса, истичући да је Франко као двадесетдвогодишњак (1878, у чланку Књижевност, њени задаци и најважнија својства) поставио темељ својој естетици и одговорио на питање: шта је књижевност и чему треба да служи? Ову своју констатацију Хајдуковић поткрепљује цитатом из наведеног чланка: „Књижевност, као и данашња наука, дужна је да буде радница на пољу људског напретка. Њена тенденција и метод морају бити научни. Она сакупља и описује чињенице свакодневног живота... анализује их и из њих изводи закључке – то је њен научни реализам“ и констатује да Франкова мисао инаугурише науку у књижевност и напомиње да се Франко својих теоријских поставки доследно држао не само као критичар при вредновању књижевних дела него и у списатељском творењу. У одељку са међунасловом Социјално-етички пропланак Хајдуковић констатује да социјално-етичка нит прожима лирику Ивана Франка у целини. Он наводи да је Франко непомирљив критичар политичког и моралног утроја друштва у којем живи, да схвата сукобљеност интереса капитала и најамног рада и да верује у могућност укидања класних односа. Ту се Хајдуковићу наметнуло питање: имају ли у тренутку садашњем вредности и значаја те песме социјалне и етичке садржине чији је извор конкретна друштвена стварност давнашњег, песниковог времена? Па му се наметнуо и одговор: знатан број Франков их остварења која чине социјално-етички слој његове лирике могу занимати и данашњег читаоца, јер њихова идејна схага није истрошена, а њихови формални домашаји изазивају респект и савремених тумача. По Хајдуковићу, оштром критиком присвајања туђег рада, симпатијом према маргинализованим слојевима народа, саосећањем са економским паћеницима - те песме откривају кморене и данашњег социјалног зла, покрећу мисао о друштвеној правди, отварају људске видике, и тешко да бисмо и данас могли рећи упечатљивију реч о ововременим владаоцима и судијамамна земаљском шару, о „благодатима“ глобализације од оне коју је пре више од сто двадесет година у својим песмама изговорио Иван Франко. У наредном одељку Рефлекси онтолошког огледала Хајдуковић констатује да је Франкова мисао онтолошка питања дотицала више узгред, чешће у оквиру социјалних и етичких тема него са посебном усредсређеношћу на њихову садржину. Она је, по Хајдуковићу, присутна у многим Франковим легендама, али и у алегорично-симболичним песмама. Франкови стихови - наводи Хајдуковић - пропагирају идеје које су супротне и схватањима идеалистичке филозофије (примарна је материја) и учењима црквених сколастичара (човек је створио Бога). Песник је човеку приписао највеће творачке моћи, ставио га у центар света и тиме га је учинио одговорним за властиту судбину. Ако је материја једина вечна супстанца „без почетка и краја“, у њој се крије и порекло људског бића, сматрао је Франко. Тај смер његовог „певања“ онтолошких тема достигао је највећу мисаону густину и заметно свежу експресију у песми без наслова која почиње стихом Мајко-природо - каже Хајдуковић. Иза међунаслова Дволика енергија љубави Хајдуковић констатује да су интерпретатори лирике Ивана Франка најчешће истицали друштвени значај њеног служења социјалном ослобођењу и моралном уздизању угњетеног човека. Критику израбљивања и политичке обесправљености најширих слојева украјинског народа и револуционарни дух у њој посебно су вредновали високим оценама. Каменоломац (тако су Франка крстили по чувеној песми), тј. борац, па тек потом – мислилац, дидактичар, мајстор песничког облика и сл. Стога – вели Хајдуковић – не озненађује чињеница што им њихова углавном идеолошко-прагматична критичарска визура није омогућила дубље и обухватније рашчитавање Франковог љубавног песништва. Оно је остајало у другом плану. Међутим, констатује Хајдуковић, мада је стихом непрестано водио битку против друштвених зала, Франко никад није пренебрегао поверавање песми и најинтимнијих осећања. Певањем о љубави према жени као да је успостављао равнотежу и у своме бунтовном бићу и у свом песниковању: према чврстини борца – осетљивост душе, према ангажованој рефлексији – суптилна емоција. Песник је бранио друштвени значај међусобне љубави жене и мушкарца, који је – слажемо се са Хајдуковићем – у наше време ишчезао под ударом тзв. нових вредности наметнутих вулгарном материјалном премоћи. Слажемо се и са његовом констатацијом да Франкова љубавна лирика призива уважавању љубави, душевне супстанце која вечно искри у односима мушкарац-жене дајући њиховој судбини људски лик и стваралачку енергију моћну да менња свет. При крају своје анализе, у одељку Висока култура стиха Хајдуковић истиче да је Франко, као теоретичар књижевности, преводилац поезије, корисник стиха за експликацију најразнороднијих тема и мотива, б ио у сталном дослуху са средствима и облицима песничког изражавања. Схватајући естетску експресију најпре као примарну нужност адекватног испољавања садржине (курзив Л. Х.), а потом као неизбежни дуг традицији и песничким школама, Франко је настојао да поетским изразом потврди сопствену самосвојност, као и да украјинску поезију обогати облицима који су владали у западноевропском песништву. По Хајдуковићу, Ивану Франку припада заслуга што је у украјинско песништво увео: терцину, газелу, триолет, сонет. У закључном делу своје анализе Хајдуковић констатује да је лирика Ивана Франка знатно проширила идејне и тематске просторе украјинске поезије и открила нове могућности њеног језика. Готово да нема домена друштвеног живота који она није дотакла; скоро да је тешко наћи изражајно уметничко средство које није умела да употреби. Она је– по Хајдуковићу – промовисала реалистичку школу и до Првог светског рата била њен највиши уметнички домет у украјинској књижевности. Стога је, нема сумње – вели Хајдуковић – њен историјски значај одиста велик. Овај приказ књиге песама Ивана Франка у избору Луке Хајдуковића завршићу констатацијом да је Хајдуковићев предговор – колико је мени познато – до сада најкомплетнији приказ и валоризација лика и дела овог украјинског Каменоломца на српском језичком подручју, а можда и шире. Хајдуковић свој предговор завршава речима: „Ако уз назначене мисаоно-емотивне пропланке поменемо високу културу стихаа и у аутопоетичке рефлексије овогаа ствараоца-оријаша, посебно оне о значају адекватног поетског облика, сумарно смо указали на најзначајнија вредносна обележја његове лирике. Првенствено те вредности квалификују Ивана Франка као песника који прелази границе времена и прераста забране украјинског језика“. Сматрам да је овом цитату коментар излишан. На крају књиге налази се кратка белешка о писцу, затим преводиочева напомена о настанку књиге, као и белешка о преводиоцу. Уредник књиге је Средоје Лалић, а други рецензент је Оливера Шијачки. Као издавачи наведени су Српско-украјинско друштво Нови Сад и Алфаграф из Петроварадина. За издавача књигу потписују Војин Ковачевић и Данко Шимуновић, корице је израдила Бранкица Божић а прелом и компјутерску обраду извршио је Иван Лукић, а коректуру је извршио преводилац. Књига је одштампана у 400 примерака током новембра 2007. године у Штампарији Алфаграф у Петроварадину. Издавање књиге новчано су помогли Градска управа за културу града Новог Сада и Покрајински секретаријат за образовање и културу
У Новом Саду, 3. марта 2008. год. Ђура Лаћак
